среда, 18. октобар 2017.

На крилима которских легенди

пише: Дајана Лојпур

И ове године наша школа поносно може представити  успјехе и постигнућа вриједних ученика. Остварени резултати, учење и владање најбољи су показатељи марљивог рад. Оцјене су, у нашем случају, валидни покзатељи знања, што је потврђено на школским, општинским, регионалним и републичким нивоима такмичења. Ученици „ Центра средњих школа“ су и хумани појединци, еколошки освјештени, свјесни да очување природе није само опција, већ нужност.
Труд ових младих људи, спремних да јачају постојеће и стичу нове компетенције није остао неопажен.  Нагрђени су једнодневним излетом у Котор, што представља подстрек да наставе путем којим су кренули, јер знање је најјача одбрана у борби против назадовања и манипулација.
Дана 18. октобра 2017. године у пратњи професорица, Јадранке Мишић и Валентине Сушић, одликаши, ученици без изостанака, примјерног владања и лијепог понашања, упутили су се ка приморју.  Професорица, Јадранка Мишић је одјељенски старјешина  II3 , одјељењу фармацеутских  техничара, награђеном за осмишљавање и реализацију пројекта „ Чеп за хендикеп“.
Преглед пасоша у аутобусу, контрола на грничним прелазима, стари музички хитови, шале и смијех испунили су вријеме до доласка у Котор, град, општину и луку, у крајњем сјевероисточном дијелу Бококоторског залива, једног од 25 најљепших залива свијета, који се од 1979. године  нлази на  UNESCO- вом попису заштићене свјетске културне баштине.
Мирис мора, топле зраке Сунца, улични свирачи и туристи са свих страна свијета  одлучно су  се супрстављали календарској јесени, јер све је личило на прољећну идилу. Барке, бродови и крузери миловали су се са морем у коме се огледало ведро, октобарско небо.
Прва дестинација било је вјештачко острво Госпа од Шкрпјела, настало нагомилавањем камења на већ постојећој стијени, у срцу Бококоторског залива, испред барокног Пераста.  То је завјетно светилиште Пераштна, нарочито помораца, који су се одлазећи на своја дуга  и често опасна путовања, завјетовали Госпи од Шкрпјела да ће јој се одужити ако се врате живи и здрави са пловидбе разним морима свијета. Ово необично острво, као комадић раја , који плива на морској површини, настало је као резултат вишевијековног преплитања  легенде и традиције.  Легенда каже да су 1452. године морнари, на  стијени у сред мора, нашли икону Богородице са дијететом. Од тога дана, настала је традиција да поморци, по повратку са успјешне пловидбе, полажу камење на обалу Госпе од Шкрпјела. Вијековима  га је творила а рука. Његове основе у дубинама залива крију и стотине једрењака , напуњених каменом и потопљених , како би острво и даље стајало над водом. Сваке године, 22. јула, Бокељи настављају традицију обнове темеља острва и кроз манифестацију названу „ Фашинада“, баркма допремју камен до острва и ту га полажу у  дубине, како би Госпа од Шкрпјела и даље красила поглед са Пераста. Године 1630.  ту је саграђена и црква која посједује богату колекцију сребрних кованица са рељефима бродова који описују развој поморства у Боки. Традиција налаже да сваки спашени поморац, било од буре или од болести, поклони кованицу у знак захвалности.  Црква садржи велики број умјетничких дјела и поклона које након вјенчања ту остављају младе. Сваки предмет у цркви има своју причу о једној људској судбини. Посебан утисак  на ученике оставила је икона, дјело Ловра Маринова Добричевића, која свијетли  с мраморног пријестоља олтара . „Ту се готика и барок мире у побожном свијету“, како то рече водич.
Међу најимпресивнијим даровима је завјет једне Пераштанке, која је чекајући мужа, поморца 25 година, власима своје косе везла слику, гоблен од седам различитих материјала, рађен под лупом, јер на појединим  дијеловима на квадратном центиметру има 650 убода иглом.  Подлога је специјална врста јапанске свиле, коју је стрпљива Пераштанка украшавала златним и сребрним  нитима и разнобојном кинеском свилом. На главе анђела, Госпе и Исуса стављала је властиту косу.  Када је почела радити коса јој је била тамна, па анђели у дну слике имају тамну косу, а идући ка врху, њена коса је сиједа, па и анђелима коса блиједи. Остало је непознато да ли се њен муж вратио, али наши ученици су се одлучили вјеровати у ону оптимистичнију, љепшу верзију, да је он дошао, па да су  заједно поклонили њен рад у знак захвалности, јер је сачуван и спашен.
Ношени таласима, ченици су се бродом вратили до аутобуса, а потом  продужили  ка Старом граду. Водич је испричао интересантне чињенице о традицији, историји и култури становништва и приче о улицама, архитектури и грађевинама. У Стари  град може се ући кроз три капије, Морска, Сјеверна и Јужна врата. Прошетали су уским, поплочаним улицама, разгледајући околину, слушајући тонове гитара , уживајући у мирису медитеранских јела из околних ресторна. Застали су на Тргу оружја, главном и највећеммградском тргу, а име је добио у млетачко доба, када се ту поправљало и складиштило оружје.  Опазили су Торањ, у шали назван „ Которски криви торањ у Пизи“, искривљен због снажног земљотреса; Кнежеву палату; Наполеоново позориште; Музеј мачака и Кулу градске страже. Показан им је и Стуб срама, гдје су осуђеници били јавно кажњавани, за наук другима. Видјели су Чесму Карампана, из 17. вијека , која је некада била једини извор слатке воде у граду. Чули су и породичну легенду Бескућа, која каже да је конте Јозо Бескућа намјеравао да у свом посједу има стотину кућа, и да презиме промијени у „ Стокућа“.

Овај предивни дан пружио је прилику младим људима наше шкполе да уживају у чаробној љепоти, пространству, аутентичности и културно-историјским вриједностима Котора, вијековне споне између Медитерана и балканског залеђа. У поподневним часовима вратили су се у Дучићев град, подно Леотара, спремни за нове радне побједе, увјерени да се рад и труд заиста исплате. 

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

Printfriendly